Lideri

24.05.2019.

Kemmons Wilson - Priča o Holiday Inn-u

K.W. Američki biznismen (05.01.1913, Osceola, Ark.- 12.02.2003, Memphis, Tenn.), transformisao je industriju motela, kada je ranih 50ih godina osnovao lanac Holiday Inn, koji se nekada reklamirao kao „nacionalni gostioničar“(nations innkeeper). Godine 1951. Wilson, koji je već bio milioner nakon mnoštva poslova, uključujući i džuboks franšizu, bio je neprijatno iznenađen objektima za smeštaj duž puta na koje je naišao, dok je bio na odmoru sa porodicom. Odlučio je da stvori lanac urednih, jeftinih motela, koji bi bili privlačni porodicama. Prvi Holiday Inn otvorio je u Memfisu, država Tenesi, 1952. (ime potiče od filma iz 1942.). Do 1959. postojalo je već 100 Holiday Inn-a širom države, a do 1975. preko 1700 je radilo širom sveta.

„Mislim da je hotelijerstvo siguran i sjajan posao za osobu koja je voljna da radi. Kao i bilo kojim drugim poslom kojim se bavite, morate naporno da radite da biste postigli svoje ciljeve, a mislim da u današnje vreme većina ljudi jednostavno ne želi da radi...“

Koristeći oštroumnu percepciju i smisao za inovaciju, Charles Kemmons Wilson se preobrazio iz memfiskog preduzetnika u globalnog tajkuna. Sposoban da uvidi potrebe klijenata, Wilson je formulisao koncept privremenog smeštaja, koji je rezultirao američkim Holiday Inn-om, lancem koji je promenio hotelijerstvo, postavljajući standarde hotelima kakve danas poznajemo.

Životni put

Wilson je rođen u Osceol-i, u Arkanzasu, 05. januara 1913. godine. Bio je jedino dete Kemmons Wilson-a, agenta osiguranja i Ruby Lloyd (Hall) Wilson. Njegov otac je preminuo kada je Wilson imao samo devet meseci. Wilson je oženio Dorothy Elizabeth Lee 1941. godine.

Imali su petoro dece: Spence, Robert, Kemmon Jr, Betty i Carole. U slobodno vreme Wilson je uživao u tenisu i putovanjima. Godine 1996. napisao je autobiografiju. Smisao za biznis Wilson je pokazao veoma rano, iako nikada nije priveo kraju svoje obrazovanje.

Nakon očeve smrti, preselio se sa majkom u Memfis, u Tenesiju, gde je ona radila kao knjigovođa i stomatološki pomoćnik. Sa sedam godina je već počeo da radi, prodajući Saturday Evening Post od vrata do vrata. Uskoro je imao još 12 dečaka koji su radili za njega.

Kada je imao 14 godina, udarila su ga kola dok je radio kao raznosač za jednu apoteku. U toj nesreći je polomio nogu i bio u gipsu narednih 11 meseci, zbog čega je skoro godinu dana bio odsutan iz škole. Školu je u potpunosti napustio kada je, 2 meseca pre mature, njegova majka hospitalizovana, tako da je morao da radi da bi izdržavao i sebe i nju.

Poslovanje

Wilsonov prvi poduhvat, posao sa kokicama, otvorio je vrata za druge mogućnosti. Kupio je polovni aparat za pravljenje kokica i dogovorio se sa direktorom lokalnog bioskopa da ga instalira u holu. Uskoro je Wilson zarađivao 30 dolara nedeljno, a direktoru je plaćao 2,50 dolara struju i prostor. Ipak, direktor je ubrzo shvatio da je profit od kokica veći od njegove plate, pa je raskinuo ugovor i od Wilsona kupio aparat.

Wilson je taj novac investirao u kupovinu fliper aparata. Do 1933. godine zaradio je dovoljno novca da majci sagradi kuću. Zatim mu je, na osnovu te nekretnine kao jemstva, banka odobrila zajam od 3000 dolara, a on je i dalje širio posao.

Kupio je još fliper aparata, džubokseva i tabakera za odvikavanje od pušenja. Zatim je dobio pravo na distribuciju Wurlitzer džubokseva i njegovo poslovanje je nastavilo da se razvija. Ubrzo je izgradio i otvorio sedam bioskopa, a čak je postao i suvlasnik jednog malog aviona.

Kada je počeo II svetski rat, Wilson je prodao svu svoju imovinu i uložio u ratne obveznice. Godine 1943., nakon pristupa Komandi vazdušnog transporta, izgradio je devet dupleks objekata, koje je iznajmljivao pripadnicima vojnih snaga.

Nakon rata, dobio je pravo na distribuciju bezalkoholnog pića Orange Crush. U toj kompaniji je izgubio novac, ali su njegova ulaganja u nekretnine bila veoma unosna. Godine 1946. osnovao je Kemmons Wilson Inc, a 1948. Kemmons Realty Company. Kao predsednik tih kompanija, Wilson je izgradio i prodao na hiljade kuća i stanova. Tokom posleratnog procvata, kupio je još nekoliko bioskopa i bio uspešan u poslu sa građevinskim materijalom.

Wilson je 1951. godine bio na putovanju koje je imalo veliki uticaj na hotelijerstvo. Na proputovanju automobilom kroz zemlju ka Vašingtonu, sa suprugom i petoro dece, Wilson je uvideo da je hotelski smeštaj neudoban i preskup. Nekoliko skučenih objekata u kojima su odseli imali su restorane koji su tek bili pristojni, a još manji broj njih je bio klimatizovan. Povrh svega toga, dodatno je platio za decu, iako su svi spavali u istoj sobi, a deca su spavala u vrećama. „Soba od šest dolara me je koštala 16, a soba od 8 dolara, 18.“ Wilson se u jednom razgovoru 1996. prisećao: „Rekao sam ženi: Doroti, to nije fer. Nisam mnogo putovao, ali posle ovog puta sam shvatio koliko mnogo porodica putuje i koliko im je potrebno lepo mesto u kome mogu da odsednu“.

Holiday Inn je „rođen“

Kad se vratio kući u Memfis, već imajući viziju procvata turizma zahvaljujući izgradnji međunarodnog autoputa i porastu zavisnosti od automobila, odlučio je da preuzme na sebe izgradnju lanaca motela. Bio je odlučan u nameri da njegov lanac eliminiše nedostatke koje je pronalazio i da zadovolji potrebe svih putnika onako kako ih je on video.

Uzimajući ime filma iz 1942. godine, Wilson je odlučio da nazove svoj lanac Holiday Inn. Godine 1952. pozajmio je novac za izgradnju prvog hotela, objekta sa 120 soba, koga je smestio na jednom od glavnih puteva koji su vodili ka Memfisu.

Na kraju sledeće godine imao je izgrađena još tri hotela. Do tada su se već zvali Holiday Inn Hotel Courts i svi su imali osobinu Wilsonovih standarda koji će uskoro postati toliko poznati širom Amerike i celog sveta: karakteristične, svetle, vesele boje; klimatizovane sobe, sa telefonom i besplatnom televizijom; restorani u kojima se služi dobra hrana po pristupačnim cenama; bazen; kućica za pse; baby-sitting služba i besplatno parkiranje, bez dodatnog naplaćivanja za decu koja odsedaju u istoj sobi sa roditeljima.

Lanac je uspostavljen

Wilson je ubrzo uvideo veliki potencijal nacionalnog lanca. Zajedno sa Wallace E. Johnson-om, takođe građevinskim preduzetnikom iz Memfisa, stvorio je lanac Holiday Inns of America. Lanac je inkorporiran 1954. godine, sa Wilsonom kao predsedavajućim i Džonsonom kao predsednikom. Prva franšiza otvorena je te iste godine. Ubrzo zatim, dok se Holiday Inns of America širio, kompanija se otvorila javnosti, a deonice su ponuđene budućim akcionarima po ceni od 9.75 dolara.

Početna vrednost deonice uvećala se do 800 dolara za petnaest godina. William B. Walton, pravnik iz Memfisa, koji je postao partner sa Wilson-om i Johnson-om, došao je do podatka da je lanac Holiday Inn, između 1963. i 1973. otvarao novi objekat, negde u svetu, na svaka 2 i po dana. Holiday Inns Inc. se granao u srodne firme, uključujući putničku agenciju, firmu za snabdevanje hotela i autobusku liniju Continental Trailways. Šezdesetih godina takođe su kupljeni Delta Steamship Lines, firma za pakovanje mesa iz Memfisa i korporacija za vođenje restorana na autobuskim terminalima. Wilson je brzo prepoznao potencijal za kompjutere u poslu sa motelima. Godine 1965. sklopio je ugovor sa IBM-om, za razvijanje i instaliranje sistema za rezervacije pod imenom „Holidex“, zahvaljujući kome su gosti ili putnički agenti mogli da provere raspoloživost soba, kao i da ih rezervišu bilo gde u sistemu.

Do 1968. u SAD je postojalo hiljadu Holiday Inn-a, a i međunarodno tržište je raslo. „Nacionalni gostioničar“ postao je „svetski gostioničar“. Godine 1972. Holliday Inn je postao prvi lanac hrane i smeštaja koji je premašio milijardu dolara prihoda. U istoj deceniji kompanija je kupila firmu Harrah’s casino\hotel, učinivši je najvećom američkom kompanijom za igre na sreću.

Godine 1977. Holiday Inn je ušao u posao sa hotelima i kasinima, a 1979. kupio je Harrah’s, najveću kockarnicu u Nevadi, sa lokacijama u Las Vegas-u i Atlantic City-ju, New Jersey. Dok se kompanija i dalje razvijala, Holiday Inn je postalo preduzeće u vlasništvu Holiday Corp-a, a 1989. prodato je kompaniji Bass Plc, koja je najbolje poznata kao britanska pivara.

Posle pretrpljenog srčanog udara 1979. godine, Wilson je otišao u penziju iz kompanije Holiday Inn. Nedugo zatim, kupio je zemljište u Orlandu i sagradio svoj prvi Wilson World hotel, koji je od tada postao mali lanac koji snabdeva hranom poslovne ljude koji putuju.

Posle prodaje lanca Holiday Inn, Wilson je ostao aktivan vodeći više od 60 preduzeća iz svog štaba u Memfisu. Pored lanca hotela Wilson World, tu su bili i štamparija, starački dom, stovarište drvene građe, fabrika slatkiša (koja je proizvodila čokoladu sa žitaricama, pod imenom „W&W) i razna ulaganja u nekretnine.

Društveni i ekonomski uticaj

Tokom ovog perioda fantastičnog rasta, Wilson-ov lanac Holiday Inn je razvio reputaciju kompanije usmerene prema klijentima. Putnici su mogli da očekuju komfor, čistoću, kvalitetnu uslugu i dobru hranu po umerenim cenama. Hoteli Holiday Inn su ubrzo postali prepoznatljiva lokacija na obodu američkih gradova, jednostavnog i prepoznatljivog izgleda, obeleženog znakom koji je franšizu činio lako prepoznatljivom sa puta.

Politika kompanije je postalo pažljivo ispitivanje karaktera, menadžerskih sposobnosti i finansijske odgovornosti svih onih koji konkurišu za licencu. Wilson je formirao veoma izričite ugovore o licenci po pitanju standarda usluga i smeštaja. Takođe je i zauzeo progresivni poslovni pristup prema zaposlenima u hotelima Holiday Inn, nudeći im opcije akcija i drugih pogodnosti. Menadžment, verovao je Wilson, treba da se brine o svojim zaposlenima.

Do 1970. godine, Wilson, čija porodica je imala u vlasništvu oko 7.6 procenata svih preostalih deonica kompanije, je vukao prihod od $100,000 godišnje kao predsednik. U to vreme, njegova neto vrednost je procenjena na više od $100 miliona.

Do 1972. godine, Holiday Inn je imao globalno poslovanje – bio je u svetu najveći i najbrže rastući hotelski lanac, sa oko 1,500 objekata u 50 država u SAD-u i 25 u inostranstvu. Iako se kasnije taj rast usporio, Wilson-ova kreacija je ostala jedan od lidera hotelijerstva i kasnije, tokom 90-ih godina prošlog veka.

21.05.2019.

Alexander Graham Bell

„Gospodine Watson, dođite. Želim da vas vidim!“ - Alexander Graham Bell Alexander Graham Bell je bio veoma zadovoljan uspehom svog telefonskog izuma. Njegove brojne laboratorijske beležnice pokazuju da je bio vođen pravom i izvanrednom intelektualnom radoznalošću koja ga je terala da često istražuje, da teži ka nečemu novom, da uvek želi da uči i da stvara. Kada je Bell počeo da eksperimentiše sa električnim signalima, telegraf je bio ustanovljeno sredstvo komunikacije već nekih 30 godina. Iako je bio veoma uspešan sistem, telegraf je, sa svojim Morzeovim kodom koji je koristio tačke i crtice, bio ograničen na primanje i slanje jedne poruke u isto vreme.

Belovo opsežno znanje o prirodi zvuka i njegovo razumevanje muzike mu je omogućilo da nasluti mogućnost prenošenja mnogostrukih poruka preko istog telegrafa. Iako je ideja o višestrukim telegrafskim porukama postojala neko vreme, Bell je ponudio svoj muzički ili harmonijski pristup kao moguće praktično rešenje.

Kako je sve počelo

Jednog dana, dok su radili Bell je slučajno čuo zvuk pokidanog kalema koji je dopirao preko telegrafske žice. Votson je podešavao metalne kalema u susednoj sobi. Bel je napravio nacrt za telefon i nastavili su sa eksperimentima.

Sledećeg dana su preneli čuvene reči: „Gospodine Wotson, dođite. Želim da vas vidim!“

Nekoliko meseci kasnije, 14. februara 1876, prijavio je patent za svoj telefon. Bell je najveći uspeh doživeo 10. marta 1876. godine koji je označavao, ne samo rođenje telefona nego i izumiranje višestrukog telegrafa.

Istovremeno, dva pronalazača Elisha Gray and Alexander Graham Bell su nezavisno projektovali aparate koji mogu preneti govor električnim putem (telefon). Oba čoveka su brzo donela svoje projekte u agenciju za patente sa razlikom od nekoliko časova. Alexander Graham Bell je prvi patentirao svoj telefon. Elisha Gray and Alexander Graham Bell su ušli u poznatu pravnu bitku oko izuma telefona iz koje je Bell izašao kao pobednik. Zbog toga što je Bell imao patent, imao je i pravo da bude jedini koji može da proizvodi telefone u Sjedinjenim Državama u narednih 19 godina.

Rađanje kompanije

Iako su njegove genijalne ideje usadile u mnoge poslovne ljude razmišljanja o bogatstvu i prosperitetu, Alexander Graham Bell je postao jednostavno siromašan akcionar čiji su primarni interesi bili u polju nauke i humanosti.

Dana 27. februara 1875. godine, prvi poslovni poduhvat je započet pre pronalaska, kao dogovor izmedju Thomas Sandersa, Gardiner G. Hubbarda i Bella. Zamišljen kao fond za finansiranje Bellovih eksperimenata, sporazum je nazvan Asocijacija za Bellove patente.

Thomas Watson je postao Bellov saradnik. Pravio je delove i gradio modele Bellovih izuma.

Telegraf i telefon su električni sistemi koji za osnovu imaju prenos preko žice, a uspeh Alexandera Grahama Bella  sa telefonom je došao kao direktan rezultat njegovih pokušaja da poboljša telegraf. Jedina vredna aktiva ovog udruženja su bile rani Belovi patenti: „Unapređenje prenosnika i prijemnika električnog telegrafa“, „Unapređenje u telegrafiji“ (njegov osnovni patent telefona) i dva druga patenta koja su usledila.

U julu 1877. godine tri člana udruženja za patente su osnovala Bellovu Telefonsku Kompaniju, u Masačusetsu.

Do 1917. godine su skoro cele Sjedinjene Države koristile telefonske usluge.

Bell je pokazao pronalazak engleskoj Kraljici Viktoriji i ona je poželela da telefonske linije povezuju njene zamkove.

Prva franšiza

Godine 1878. prvo posredovanje za kupovinu telefona u Sjedinjenim Državama otvoreno je u Nju Hejvenu u Konektikatu pod licencom Bell Telefona. U periodu od nekoliko godina, licencirana prodajna mesta su počela da se otvaraju u svakom većem gradu u zemlji.

Ove franšize su postale, zajedno sa matičnom kompanijom, poznate kao Bell Sistem. Zbog velike potražnje 1882. godine, američka Bell Telefonska Kompanija je postala jedini snabdevač telefonske opreme, snabdevajući brzo razvijajuću kompaniju za komunikacije, Western Electric.

Prva velika relacija i kraj Belovih patenata

Nekoliko godina kasnije, Američka telefonska i telegrafska kompanija je oformljena kao kćerka kompanija tada matične Američke Bel Telefonske Kompanije, sa sporazumom da sagrade i posluju sa izvornom mrežom duge relacije. Do kraja godine 1885, kompanija je završila svoju prvu liniju - između Njujorka i Filadelfije.

Drugi telefonski patent Aleksandra Grejema Bela je istekao 1894. godine, što je otvorilo vrata telefonske industrije za više od 6.000 srodnih telefonskih kompanija širom zemlje.

Do 1899. godine počela je da se dešava reorganizacija kompanije uvođenjem i razvojem kalema koje je kompanija izumela. Američki telefon i telegraf su pribavili za sebe aktivu matične kompanije, tako da je Američki Bell Telefon postao matična kompanija Bell Sistemu.

Finansijsku uspeh

Sa  ogromnim tehničkim i kasnije finansijskim uspehom njegovog telefonskog izuma, budućnost Alexandera Grahama Bella je bila sigurna, tako da se mogao posvetiti svojim naučnim interesovanjima.

On je u tu svrhu, tokom 1881. godine, iskoristio 10.000 dolara dobijenih od Voltine nagrade u Francuskoj za izgradnju Laboratorije Volta u Vašingtonu. Pobornik naučnog timskog rada, Bel je radio sa dva saradnika, svojim rođakom Chichester Bellom i Charles Sumner Tainterom  u Labaratoriji Volta.

„Fotofon“

Jedan među njegovim privim  izumima nakon telefona je bio „fotofon“, uređaj koji je omogućavao da se zvuk prenosi preko snopa svetlosti. Bel i njegov pomoćnik, Charles Sumner Tainter, razvili su fotofon korišćenjem osetljivih kristala selena i vibrirajućeg ogledala osetljivog na zvuk. Tokom 1881. godine, oni su uspešno poslali fotofon poruku preko 180 metara od jedne do druge zgrade.

Bell je za  fotofon rekao da je to „najveći izumom koji sam ikada napravio većim od telefona“. Izum Alexander Grahama Bella otkriva osnovne principe današnjih lasera i fiber optičkih komunikacionih sistema, ali daljim razvojem više modernih tehnologija moglo bi se u potpunosti realizovati.

Druga otkrića

Istraživao je oblasti komunikacija ali se uključio i u širok dijapazon naučnih aktivnosti kao što su zmajevi, avioni, tetraedarske strukture, uzgajanje ovaca, veštačko disanje, desalinizacija i destilovanje vode.

Tokom godina, znatiželja će Alexandera Grahama Bella dovesti do razmišljanja o prirodi nasleđa, prvo među gluvima i kasnije sa ovcama rođenim sa genetskim nepravilnostima. Njegovi eksperimenti sa uzgajanjem ovaca u Bein Bregu imali su za cilj da se poveća broj rođenih dvojki i trojki.

Bell je bio spreman da pokuša da pronalazi pod pritiskom dnevnih događaja, a 1881. godine je naprasito konstruisao jedan elektromagnetski uređaj nazvan „indukcija ravnoteže“ i pokušao je da pronađe metak u predsedniku Garfildu nakon pokušaja ubistva. On je kasnije proizveo uređaj nazvan telefonska sonda, čija bi telefonska slušalica kliknula kada bi dotakla metal.

Izazov letenja

Međutim, ova interesovanja se mogu smatrati manjim poduhvatima u poređenju sa vremenom i naporom koji su uloženi u izazov letenja. Bell je do 1890-ih godina počeo da eksperimentiše sa propelerima i zmajevima.

Njegov rad ga je vodio da primenjuje koncepte tetraedra (geometrijskog tela sa četiri trougla kao stranice) za dizajn zmaja kao i da stvara nove arhitektonske oblike.

Belova grupa pronalazača je do 1909. godine proizvela četiri letelice na napajanje, od kojih je najbolja, Srebrna strela, načinila prvi uspešan let sa strujnim napajanjem u Kanadi, 23. februara 1909.godine.

Bell je proveo zadnju deceniju svog života unapređujući projekte glisera, a 1919. godine su on i Casey Baldwin napravili gliser koji je postavio svetski rekord u brzini na vodi koji nije bio oboren do 1963. godine.

Nekoliko meseci pre nego što će umreti, Bel je rekao novinaru:

„Mentalno propadanje se ne može desiti ni jednoj osobi koja nastavi da posmatra, da pamti ono što posmatra i da traži odgovore za neprekidna pitanja u vezi sa stvarima: Kako? Zašto?“

15.05.2019.

Philip Kotler - otac modernog marketinga

„Ono što je Peter Drucker za menadžment, Philip Kotler je za marketing. Kotlerove su ideje bezgranično zanimljive, primenljive i ispred svoga vremena.“

Postoji sve veća zabrinutost da marketing više ne donosi očekivane rezultate. To sada možemo nazvati Stari Marketing. Prema Starom Marketingu, oglašavanje je moglo privući masovnu publiku, brendove je bilo moguće razlikovati, a kupcima su bile važne druge pogodnosti, a ne cena.

Stari  Marketing je bio usredsređen na prodaju određenog proizvoda ili usluge, a ne na usluživanje klijentovih širih interesa ili pak na osvajanje doživotnog klijenta. Stari  Marketing je kao senka sledio klijenta, te mu je postavljao zamke na putu.

Na račun Starog Marketinga možemo staviti nekoliko optužbi: 

1. Stari Marketing je neefikasan. Setite se samo koliko novih proizvoda propada, koliko je televizijskih oglasa puko rasipanje novca, koliko je niska stopa reagovanja na aktivnosti direktnog marketinga, koliko prodaje ne donosi nikakve rezultate!

2. Troškovi marketinga su visoki i stalno se povećavaju. Iako je proizvodnja bez držanja zaliha donela velike uštede, mi koji se bavimo marketingom nismo smislili kako sprovoditi marketing bez zaliha.

3. Marketinški stručnjaci izbegavaju finansijsku odgovornost. Upitajte marketinškog stručnjaka koliki povrat očekuje od predložene marketinške kampanje i on neće znati  da vam odgovori.. Marketinški stručnjaci vole da traže novac, ali ne vole da pravdaju troškove.

4. Marketinško osoblje je previše usredsređeno na marketinšku komunikacijuAli, to se svodi na marketing s jednim elementom, a to je reklama. Šta se dogodilo sa  druga tri elementa marketinga: proizvodom, cenom i distribucijom?  Čini se da marketinški stručnjaci više nisu odgovorni za stvaranje i sprovođenje integrisanog poslovnog plana. Ako marketinški stručnjaci provode većinu svog vremena usredsređeni na reklamu, ko stvara dobre nove proizvode?

5. Odeljenjima za marketing nedostaje osoblja koje zna vešto da barata tehnologijom. A upravo je tehnološki napredak u obliku interneta, marketing odnosa s klijentom (CRM), automatizacije prodaje i automatizacije marketinga - ono što će  doneti nove, uspešne rezultate.

6. Marketinškim stručnjacima su potrebni bolji alati za merenje učinka svojih marketinških aktivnosti. Moraju biti bolji u merenju dobiti i gubitaka u vrednosti brand-a i vrednosti klijenta.

7. Marketinški stručnjaci se moraju reorganizovati, i umesto na proizvode, usredsrediti se na klijente. Moraju postići rast, koji ne dolazi samo od novih proizvoda, već od prodaje više stvari postojećim klijentima.

Philip Kotler, poznat kao „otac modernog marketinga“ autor je više knjiga, a najznačajnija je  „Marketing menadžment“, koja se smatra biblijom marketinga. Većina njegovih knjiga je dobila vrhunske ocene jednako poznatih akademskih kolega, uključujući Toma Peters-a, autora slavnih dela „U potrazi za izvrsnošću“ i „Inovacijski krug“.

Možda je najpotpuniju, iako vrlo kratku ocenu dao Al Ries, autor knjige „Pad oglašavanja“ i „Uspon PR“ (odnosa s javnošću):

Nakon 40 godina rada u marketingu, Kotleru je potpuno jasno da čak ni njegovo ime i autoritet ne bi motivisali marketinške entuzijaste da se late štiva od 800 ili makar 400 stranica . Na samo 200 stranica sažeo je, gotovo enciklopedijski, najvažnije pojmove iz savremene marketinške prakse. Stil mu je, kao i uvek, ležeran, neopterećujući, pronicljiv, dokumentaran, ali pre svega vrlo efektan, gotovo aforističan. Većinu tvrdnji potkrepljuje primerima iz prakse. Dobar primer je opštepoznati pojam konkurentske prednosti, o kome je vrlo teško izreći nešto novo i originalno.

 Profesor Kotler putuje i predaje širom Evrope, Azije i Južne Amerike. Radio je i kao savetnik mnogih kompanija, podučavajući ih kako da primene temelje marketinških veština, u svrhu porasta vlastite tržišne konkurentnosti. Radio je i kao savetnik vlada, upućujući ih kako da organizuju i razviju nacionalne kompanije, da budu konkurentnije u globalnom okruženju.

 U svom bogatom iskustvu, Philip Kotler je vršio funkciju predsednika u Institutu (The Institute of Management Sciences, College of Marketing); bio je i direktor Američkog udruženja za marketing (American Marketing Association), član Upravnog odbora Instituta (Marketing Science Institute), direktor grupe MAC (Management Analysis Center Group) i savetnik u Upravi Fondacije Peter Drucker i Copernicus. Član je i Upravnog odbora Instituta škole za umetnost (School of the Art Institute) u Čikagu.

 „Uspešni marketinški stručnjaci danas ne prodaju proizvode; oni prodaju pakete koji pružaju korist. Oni ne prodaju samo kupovnu vrednost, nego prodaju upotrebnu vrednost.“

15.05.2019.

Dr Laza Paču - finansijski genije

Dr Laza Paču je do današnjeg dana ostao najčuveniji i najuspešniji srpski ministar finansija. Ostaće upamćen i kao jedan od najstrožih poreznika. Nije bio ekonomista, nego lekar. Ovaj veliki administrator, otporan na korupciju, preporodio je finansije i to u vreme dok je Srbija bila izložena stalnom pritisku.

Nakon što je odlučio da više ne želi da leči ljude, Dr Laza Paču je počeo da se bavi finansijama i to u vreme kada Srbiju potresaju veliki problemi - nakon masakra kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin u maju 1903. godine, na čelo Srbije dolazi kralj Petar I Karađorđević, zemlja je trebala da se ekonomski osnaži, a pritisak Austro - Ugarske se nije smanjivao. Pa ipak, dok je vodio državne finansije Srbije, dinar je bio konvertibilna valuta. Priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. Čak i u vreme Balkanskih ratova, nije dopustio da ima deficit u budžetu - što je slučaj nezabeležen u istoriji bankarstva i istoriji ratovanja. Svet je znao za “finansijskog genija” i u to vreme, Srbija je mogla da podigne kredit u bilo kojoj svetskoj banci.

Kada je dr Laza Paču prvi put postao ministar finansija 26. januara 1904. godine u vladi Save Grujića, država nije imala dospelih, a nepokrivenih dugova. Ali, važno je bilo takvo stanje i održati. Paču je istovremeno trebao da obezbedi i mnogo ozbiljnija finansijska sredstva za dalekosežne političke planove : emancipovanje Srbije od tutorstva Austro-Ugarske, izbacivanje sve slabije Turske sa Balkana… Srbija se tih godina spremala za “velike istorijske poslove”, zbog čega se morala ozbiljnije naoružati i proširiti unutrašnju železničku mrežu, a za sve to je trebalo stvoriti pare uz rastuće tekuće potrebe. Od Pačua se jednostavno očekivalo da stvori ta sredstva. Na samom početku svog mandata je počeo finansijski da jača Srbiju iz domaćih izvora.

Porezi i prirezi

Objašnjavajući okolnosti koje su Pačuovom Ministarstvu finansija omogućile da već u prvoj godini delovanja, uprkos porastu budžetskih rashoda, ostvari odmah budžetski suficit veći od 6,3 miliona dinara, dr Milorad Nedeljković ističe gotovo frapantno povećanje poreskih prireza, u proseku za 40%. Tako su 1904. godine poreski obveznici Srbije plaćali 75 % stalnog državnog prireza, 40% vanrednog, 25% školskog, 7% železničkog, 5% za vojne građevine, 5% za remont, 5% ličnog i 4% žandarskog prireza. Sve u svemu, poreski obveznik je na 100 dinara poreza - u 1904. godini plaćao još 166 dinara poreskog prireza. Paču je u Narodnoj skupštini objašnjavao da se ovaj “jednogodišnji prirez od 40%” donosi kao “jedna teška žrtva” kako bi se srpske finansije potpuno dovele u red. Iduće, 1905. godine, prirezi su ukinuti, ali su povećani porezi ili poreske osnovice, pa je ukupan teret ostao nesmanjen. 

Druga Pačuova mera od velikog značaja za uravnoteženje državnog budžeta, bio je zakon po kome se država, dok ne namiri strane poverioce iz prihoda Samostalne monopolske uprave (što je praktično bivalo tek polovinom godine) i ne dođe do viškova njenih prihoda, može zadužiti kod Narodne banke do 10 miliona dinara godišnje. Tako je uklonjen “sezonski” problem nedostatka dovoljnih budžetskih prihoda u prvoj polovini godine, koji je bio tim veći što vlada nije smela izdavati blagajničke zapise na sumu veću od šest miliona dinara (a budžetski troškovi su, u to vreme, iznosili i preko 20 miliona već u prvoj polovini godine).

Treći način na koji je povećavao budžetske prihode bilo je značajno povećanje carinskih prihoda i povećanje trošarinskog pritiska na monopolisane proizvode (i ovde su uvedeni “prirezi na trošarinu” od 40%). Samo od poskupljenja duvana i petroleja, Paču je 1904. godine ostvario 1,5 miliona dinara više državnih prihoda nego prethodne godine.

Osim novina u carinskoj i poreskoj politici, dr Paču je na samom početku ministrovanja lansirao i novu niklovanu petodinarku sa likom Karađorđa i kralja Petra i novi petoparac i dvoparac. Zamenjeno je i prekovano 6.650.000 dinara, a dublja valutna reforma nije sprovođena, što upućuje na zaključak da je novčana masa u opticaju, verovatno, bila značajno povećana.

Pačuova budžetska i monetarna politika omogućila je da se opticaj novčanica u zlatu poveća u Srbiji na preko četiri miliona dinara, što se nikada ranije nije desilo. Tražnja za novčanicama sa zlatnim pokrićem bila je toliko jaka da je privilegovana Narodna banka potpuno iscrpela sve odštampane količine tih banknota - a tako je bilo i narednih godina.

Veresija ni za kralja

Mnoge su anegdote vezane za Dr Lazu Pačua. Jedna od njih je i ona kada je Kralju Petru I Karađorđeviću trebalo hitno 200.000 dinara. Poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred ispalti ovu sumu od vladareve plate. Dr Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: “Ne može”!

Zgranutom sekretaru svoju odluku objasnio je ovako :
“Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? - Zna se Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? - Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam. Znam te pošten si čovek, biću ti žirant na menici, kod njih uzmi tih 200.000 dinara. Ovde ne može! I kvit!

Sekretar se vratio na dvor neobavljenog posla, a i kralj se nije naljutio.

Carinski rat

Tržišna cena srpskih vrednosnih papira tokom 1904. godine kontinuirano raste. Paču je izneo podatak da su, na primer, srpski papiri na zajmove sa 4% interesa između februara i novembra 1904. godine porasli sa 68,73 na 79,55 dinara (za 10 0 dinara nominale), a obveznice na zajam od 5% su skočile sa 79,65 na 89,40 dinara. Bila je to pozitivna posledica porasta prihoda Samostalne monopolske uprave, a posebno sve boljeg poslovanja srpske železnice (na nju su bili oslonjeni najunosniji zajmovi), koja će 1904. godine zabeležiti prihod od 8,5 miliona, naspram ranijeg rashoda od 6,8 miliona dinara.

Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske, koji je počeo 1906. godine pretio je da ugrozi privredu Srbije. Austro-Ugarska je zatvorila svoje granice za srpsku stoku, navodno zbog zaraze. Ova zabrana uključivala je i granicu Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, koja je u tom trenutku u okviru Turske, ali pod Austro - Ugarskim protektoratom.

Međutim, Laza Paču je tada uspešnim pregovorima, pronašao za Srbiju nova tržišta - ostvarivao je dobit privlačeći strani kapital u Beograd, uglavnom francuski. Kao rezultat ovog umeća otvorena je Francusko-srpska a potom i Praška banka. Tržište za našu robu, uglavnom stoku, našao je u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj pa čak i Egiptu. Obrt spoljne trgovine povećan je 100% (1912. godine iznosio je čitavih 200 miliona dinara u zlatu). Srbiji, odnosno Lazi Pačuu nuđeni su krediti sa svih strana. Finansijskom disciplinom i urođenim tvrdičlukom uspeo je, već 1909. godine da pokrije državni budžet od 103 miliona zlatnih dinara. 

Priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. Čak i u vreme Balkanskih ratova, nije dopustio da ima deficit u budžetu - što je slučaj nezabeležen u istoriji bankarstva i istoriji ratovanja.

Dr Laza Paču je bio neverovatno pošten i štedljiv čovek. Uzeti tuđe, pogotovo zavući ruku u državnu blagajnu, za njega je bio smrtni greh. Ukinuo je sve privilegije za koje je smatrao da štete Srbiji. Svi koji bi nešto pokušavali po tom pitanju, naišli bi na zatvorena vrata - od ministra do kralja!

Laza Paču umro je iznenada 12. oktobra 1915. godine. Jedna uličica u centru Beograda nosi njegovo ime.

Biografija Laze Paču (1855 – 1915)

1880. godine doselio se u Srbiju
1889. - 1897. godine bio je šef Monopolske uprave
1904. - 1905. Prvi mandat na mestu ministar finansija u vladi Save Grujića
1904. godina : u prvoj godini vođenja Ministarstva finansija ostvaren je suficit u budžetu od 6,3 miliona dinara
1904. godina : uvodi novu niklovanu petodinarku sa likom Karađorđa i kralja Petra i novi petoparac i dvoparac. Zamenjeno je i prekovano 6.650.000 dinara. 
1906. -1908. Drugi mandat na mestu ministra finansija
1906. godine počinje takozvani Carinski rat između Austro-ugarske i Srbije. Paču pronalazi nova tržišta (Nemačka, Belgija, Francuska, Egipat) i povećava spoljnu trgovinu
1909. godine potpuno je pokriven državni budžet od 103 miliona zlatnih dinara.
1912. -1915. Treći mandat na mestu Ministra finansija
1912. godina : obrt spoljne trgovine povećan je za 100% (iznosio je 200 miliona dinara u zlatu)
1912 - 1913. godina : Balkanski ratovi iz kojih Srbija izlazi bez finansijskih gubitaka 
1915. godine : Umire pre kraja trećeg mandata

Prikazano 4 vesti od 4 — Strana 1