Startup

15.11.2018.

Impact Hub pokreće Mrežu Anđela za povezivanje startapa iz SEE regije i investitora iz Amerike

U utorak je u Njujorku održan besplatan informativni događaj na kome je predstavljena Mreža Impakt Anđela. Ova mreža rezultat je saradnje Impact Hub Beograda i Impact Hub Njujorka i ima za cilj da poveže preduzetnike iz Jugoistočne Evrope i investitore iz Amerike.

U planu je internacionalno investiranje u više od 10 startapa iz Jugoistočne Evrope uz nešto niže investicije nego što je uobičajno na američkom tržištu, ali uz priliku za validaciju na istom. Tim povodom iz Impact Huba pozivaju investitore koji su zainteresovani za domaću startap scenu da im se priključe, te dobiju pristup mreži startapa i priliku za povezivanje sa drugim investitorima.

U isto vreme, ovo za izabrane startape znači da će biti u prilici da se usklade sa standardima i znanjima iz Silicijumske doline pre nego što stupe na američko tržište.

06.11.2018.

Nordeus pokrenuo svoj Hub, prostor za zajednicu i deljenje znanja

U ponedeljak je počeo sa radom Nordeus Hub, prostor za događaje namenjen programerskoj i dizajnerskoj zajednici u Beogradu. Događaj kojim je Hub zvanično počeo sa radom jeste beogradsko izdanje Google Launchpada, petodnevnog mentorskog programa za startape u organizaciji Google-a i Startita.

Miloš Paunović, zadužen za CSR aktivnosti u Nordeusu objašnjava zašto su se odlučili da naprave prostor namenjen zajednici:

Radujemo se što lansiramo Nordeus Hub, prostor za deljenje znanja, povezivanje ljudi i učenje novih veština. Nordeus je na zadatku razvoja digitalne zajednice u Srbiji i prepoznali smo potrebu zajednice za postojanjem potpuno opremljene učionice i meetup zone na Novom Beogradu.

Hub se prostire na 165 kvadrata i sastoji se iz prostora za meetupe i predavanja, kao i opremljene učionice koja je prilagođena za radionice, kurseve i druge “hands-on” edukativne aktivnosti.

Kako kažu u Nordeusu, ideja je da Hub postane “platforma” koja će pojedincima i organizacijama omogućiti da realizuju svoje programe tako što će im pružiti odgovarajući prostor i opremu.

Tako većina programskog sadržaja koji će se događati u Hubu neće biti organizovana od strane Nordeusa već će prostor biti stavljen na raspolaganje nevladinim organizacijama, IT zajednicima i pojedincima koji imaju želju da organizuju događaje i dele znanje.

Sa Nordeus Hubom želimo da pomognemo da se uveća uticaj organizacija koje rade u IT zajednici. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve organizacije koje žele da koriste ovaj prostor da nam se jave.

Nordeus Hub je otvoren za partnerstvo sa nevladinim i drugim organizacijama na domaćoj sceni koje su posvećene deljenju znanja sa zajednicom, tako da ukoliko imate ideju za događaj, ekipu Nordeus Huba možete kontaktirati ovde.

01.11.2018.

Moraju više da žele da te kupe nego što ti hoćeš da prodaš

U prvom intervjuu za jedan tehnološki medij nakon akvizicije Frame-a, Nikola Božinović govori o novom koraku za sebe i svoj tim, pridruživanju i deljenju vizije sa novom kompanijom, ali i o svojim počecima u IT-u i životu između Amerike i Srbije.

Krajem leta nas je obradovala vest o do sada najvećoj akviziciji jednog srpskog startapa, kada je objavljeno da je srpsko-američki Frame prodat za skoro 200 miliona dolara. Kompanija koju je Nikola Božinović, Nišlija koji od 2000. živi u Americi, osnovao i gradio od 2012. godine, postala je deo američkog Nutanixa.

Tim povodom Nikola je jesenas posetio Beograd, kada smo imali priliku da sa njim razgovaramo o novom koraku za Frame, građenju uspešnog tehnološkog biznisa, ali i njegovim prvim koracima u IT-u i životu u Americi.

Kako su izgledali tvoji počeci u IT-u?

U Nišu su svi dobri đaci kasnih osamdesetih, nekako po definiciji, išli u Gimnaziju ,,Bora Stanković“. Isto tako su svi dobri đaci išli na Elektronski fakultet. Kada se setim tih dana mislim da nisam proveo više od pola sata razmišljajući o tome koji ću fakultet upisati. Tako sam završio na Elektronskom fakultetu na smeru Telekomunikacije, koji je neka kombinacija matematike, elektronike i telekomunikacija.

Tokom devedesetih sam se zainteresovao i za astrofiziku, time sam se bavio poluprofesionalno i vodio sam program astronomije u Petnici.

Pošto sam želeo da slušam nekoliko kurseva astrofizike morao sam da upišem fakultet za astronomiju i astrofiziku u Beogradu davne 1994. To je na primer na Zapadu bolje kada je u pitanju obrazovanje – ti bez problema možeš da uzmeš nekoliko kurseva iz oblasti koje te interesuju, a koje nisu na glavnom programu koji slušaš na fakultetu, a ja sam zbog samo par kurseva morao da upišem drugi fakultet u Beogradu.

Kako je izgledao tvoj odlazak u Ameriku 2000-te?

U Ameriku sam otišao kao student programa na bostonskom univerzitetu (University of Boston). Program se zvao Center for Space Physics i kombinovao je moje dve strasti: računarske nauke i astrofiziku.

U toku prve godine sam slušao više kurseva nego što je tada bio standard, a ubrzo sam dobio i stipendiju zahvaljujući kojoj nisam morao da držim nastavu, nego sam mogao u potpunosti da se posvetim učenju. Jedan od kurseva koje sam tada uzeo je bio i Image and Video Processing.

Morate imati na umu da je to 2000. godina i da tada digitalni video, pa čak ni digitalna slika nisu bili ništa. Ljudi su pričali da kamera nikad neće moći da postigne ono što može fotografski aparat, a o streaming videu da ne govorimo. Način na koji sam ja kroz taj kurs naučio šta sve dolazi u toj oblasti, primarno zbog profesora na tom kursu koji je bio vrlo inspirativan, učinio je da se odlučim na jedan prilično radikalan korak i napustim program Space Physics.

To je bila jedna vrlo važna odluka jer nisam znao šta će sve da proizađe iz toga, ali sam ipak sledećih pet, šest godina radio doktorat iz oblasti Image i video processinga. Kad sam završio postdiplomske studije i doktorirao, onda sam pokrenuo firmu iz oblasti video procesiranja — MotionDSP. Ta firma je kao i Frame bila osnovana u Kaliforniji, u San Mateu, ali je od starta kompletan tim za istraživanje i razvoj bio u Srbiji.

Dakle, od kako si otišao na studije u Ameriku nisi se vraćao u Srbiju?

Nisam se vraćao da živim ovde. U Americi sam 18 godina, od 2000, ali sam dolazio vrlo redovno. Ovo mi je šesti ili sedmi put u poslednjih godinu dana. To je više nego što sam dolazio ranije, ali nikad nije bilo duže od godinu dana između mojih dolazaka.

Otkud to da je prva razvojna kancelarija i Motion DSP-a, a i Frame-a bila u Nišu, osim toga što si Nišlija? Kakva je niška IT scena?

IT scena u Nišu je ogledalo IT scene u Srbiji, jer je sve to manje-više isto. Recimo da 90 do 95 odsto čine servisne kompanije, što je super, jer zapošljavaju ljude. Problem je to što projektno orijentisana IT industrija ne omogućava nadogradnju. Kada se bavite uslugama to vas sprečava da vidite biznis sa 360 stepeni, sprečava vaš biznis da raste, da se stvore menadžeri i ljudima ubija kreativnost. U svakom slučaju bolje i tako nego da se ništa ne radi. Nemam ništa protiv toga, ali mislim da za neki dugoročniji razvoj srpskog IT-ja treba da podržimo firme koje prave svoj proizvod i mogu da narastu do neke skale gde ti proizvodi mogu da se vide.

Ja sam Frame počeo prvo sa malim timom, bilo nas je nekolicina u Americi. Ivan Vučković, koji je bio prvi čovek u MotionDSP-ju, je bio prvi čovek u Nišu, a onda nam se pridružio legendarni tim u kojem su bili: Aleksandar Mijalković, koji je i dalje core developer u srcu naše arhitekture, Aca Stamenković, profesor na Elektronskom fakultetu u Nišu koji je pomagao oko mnogo stvari, Mladen Đorđević, kao neko ko je radio između proizvoda i inženjeringa na front-endu i Gagi Stanković koji je bio i front-end i back-end developer.

To su tih petoro ljudi koji su bili u Nišu, a tek godinu dana kasnije smo doveli šestog čoveka. Ja sam u Americi radio sve između producta, marketinga, biznisa i finansija i jurio sve živo, a sa mnom je bilo tamo još nekoliko ljudi. To je bio taj osnovni tim sve do kasne 2013. godine.

Kako je izgledao razvojni put MotionDSP-a? Vi ste imali neke prilično ozbiljne partnere i klijente u Americi.

MotionDSP je kompanija koju sam osnovao 2006. godine sa biznis partnerom. Ja sam bio tehnička strana — CTO, a on je bio biznis strana — CEO. Nismo znali šta radimo, ni on ni ja. To je bila neka inicijalna tehnologija nastala što iz mog doktorata, što iz nekih ranih radova kada sam još uvek programirao. Posle nekoliko meseci i prototipova, kada je došlo vreme da napišemo kod koji radi brže i nije napisan u MATLAB-u, nego u C-u ili C++-u, setio sam se mojih dobrih prijatelja iz Niša sa kojima sam radio i svirao u bendu (smeh). Tada smo okupili tim u Nišu počevši od Ivana Vučkovića i Dragana Nikolića.

Posle godinu dana su se za MotionDSP zainteresovale neke Vladine ustanove u SAD-u, jer je njima taj deo analize i popravke videa bio interesantan. Zainteresovala se i NVIDIA jer smo počeli da koristimo jednu novu, naprednu tehnologiju koju su oni napravili.

Koja tehnologija je bila u pitanju?

Sećam se da je decembra 2006. Bil Herst koji je bio naš kontakt u NVIDIA-i doneo karticu koja na sebi nije imala ni brending, verovatno je to bila jedna od prvih deset takvih kartica koje su izašle na svetu. Rekao je da je to prva kartica koja može da se programira na isti način na koji možeš da pišeš kod za CPU.

Naravno da je sve bilo tragično, bagovito, sporo, neke stvari su radile, neke nisu, ali u suštini, kada vratim film 12 godina unazad, to je bio trenutak kada je stvorena NVIDIA koju sada znamo — gigant za veštačku inteligenciju, bitcoin, computer vision, samovozeće automobile, za grafiku i sve ostale stvari. To je bio vizionarski potez Jensena Huanga. Na sreću imao sam priliku da ga upoznam i smatram ga prijateljem i mentorom u nekom vidu.

Šta se dalje dešavalo sa MotionDSP-em?

Posle toga je MotionDSP počeo da se fokusira na video procesiranje bazirano na grafičkim karticama i to smo radili u realnom vremenu, jer ljudima ništa ne znači ako uzmu video i onda čekaju dva dana da se sa njim nešto desi. To je bilo moguće jedino sa grafičkim karticama i zato smo se tom oblašću i bavili. Kroz to smo i dobili investicije, rasli i spojili se sa nekim mušterijama.

Taman smo sa NVIDIA-om sklapali dogovor o većoj investiciji i imali neke druge finansijere, ali onda je došao septembar 2008. godine i sve se smrzlo. Ta runda finansiranja, koja je trebalo da bude ozbiljno velika, je u tom trenutku pukla i mi smo ostali sa nešto malo novca. Ja sam se tada već sve više i više razilazio sa svojim biznis partnerom, u smislu toga u kom pravcu treba da ide kompanija. To očigleno nije bio neki rocket ship, ta kompanija je rasla i dobijali smo mi ugovore sa mušterijama od Scotland Yarda, Secret Service-a, Police Departmenta, ali uvek je tu bio osećaj da nam fali nešto da osetimo da to baš raste.

Dosta stvari sam video i pogrešio tako da mi je to dalo ideju da ću moći da pokrenem novu firmu, i da ću moći da to uradim bolje i sa bržim rastom.

Kako je nastao Frame?

To je bilo leto 2012. Sećam se da mi se tri, četiri meseca pre toga javila ideja virtuelizacije na novi način. Video sam da to može dobro da se uradi, jer je bilo nekoliko firmi – OnLive, Gaikai, See Now, koje su počele da prave high fidelity virtual desktop, ali ga nisu pravili za enterprise, već za igrice iz clouda.

Ja sam shvatio da ako oni mogu da streamuju npr. Counter Strike ili bilo koju drugu igricu iz clouda, onda ja to mogu da uradim za Premiere Pro, za Photoshop, AutoCAD ili neki drugi program tog tipa. Znao sam da enterprise zahteva i mnoge dodatne stvari. Tu je element bezbednosti koji u gamingu nije toliko bitan, identiteta, integracije sa storage-om, mrežom itd.

Onda je NVIDIA u maju 2012. objavila da će oni po prvi put izbaciti tehnologiju koja omogućava da virtelizuješ GPU i nekako su se sklopile kockice i razmišljao sam da ako to sad ne uradim, neko drugi će me preteći.

Kako je bilo napustiti prethodnu kompaniju i ponovo krenuti od nule?

Iz ličnog ugla, tada sam već bio sit MotionDSP-a i mogao sam da odem na mnogo drugih mesta, od NVIDIA-e, pa do Google-a i nekih manjih firmi. Prilika je bilo mnogo, a ja sam tada već imao američki pasoš i državljanstvo, tako da bi sa mnogo aspekata to bila linija manjeg otpora, pogotovo što smo supruga i ja tada očekivali drugo dete.

Sećam se da smo nas dvoje imali vrlo otvoren razgovor oko toga da li je to nešto što kao tim hoćemo i možemo i njena podrška je tu presudila. Ja sam imao neku sitnu ušteđevinu, što je dovoljno da staviš učešće za kuću, da nađeš posao i da ideš dalje ili da uzmeš te pare i nekako preživiš prvih šest meseci ili godinu dana dok ne nađeš neko finansiranje, pa da onda kreneš dalje.

Poslednje nedelje juna 2012. sam i zvanično izašao iz MotionDSP-a.

Tada sam hteo da uzmem dve nedelje ili mesec dana da se malo odmorim i da onda krenem sa Frame-om. Stvari su bile nezgodne na početku, ali ni u jednom trenutku ni supruga ni ja nismo poklekli i predomislili se, iako se tog perioda sećam kao borbe za život.

Tih prvih meseci kada sam sebi plaćaš medicinsko osiguranje i svakog meseca ideš hiljade i hiljade dolara u crveno, trošiš novac na nešto u šta ne da niko ne veruje, nego niko ne zna ni da postoji.

Malo je reći da ste od tada daleko dogurali, ovo je do sada najveća akvizicija za jedan srpski startap. Kako se ti i ostatak Frame-a osećate povodom toga što ste postavili novi milestone za celu industriju?

U jednoj reči, ja se osećam dobro, ali nije to dobro na koje bi svako rekao: ,,Eto završio si posao, imao si exit, sad idi pecaj.“

Prva stvar koju osećam, osim tog dobro, jeste odgovornost, zato što smo mogli da imamo drugačiji exit, sa drugim firmama. Druge firme su bile zainteresovane i nije tajna da je Microsoft bio i investitor. To bi opet bila putanja manjeg otpora, jer bi ušao u sistem koji je mnogo razrađeniji i gde si ti njegov manji i manje bitan deo i gde tvoj dugoročan ishod manje zavisi od toga koliko je to što radiš uspešno. To je kao transakcija koja je u kešu u ovom momentu i to je to.

Ova akvizicija jeste velika za srpske pojmove i nije nebitna ni u svetskim okvirima, ali nije ni neverovatna. S te strane u smislu Srbije osećam odgovornost da postavimo standarde toga kako se stvari rade. Hoću da probamo da doprinesemo da bude više takvih stvari, da ljudi shvate da nije sve u outsourcingu i projektnoj ekonomiji. Doći ćeš do zadovoljstva u nekom trenutku, ali ne mora to da bude prvog meseca ili za tri meseca. U mom slučaju, posle fakulteta mi je trebalo 20 godina da dođem ovde gde sam sad.

Koji izazovi vam sada predstoje?

Ono za šta smo se mi odlučili jeste da prvo testiramo sebe za sledećih pet godina, da uđemo u firmu u kojoj će doprinos biti mnogo vidljiviji. Ako uspeš onda si heroj, ako ne uspeš onda si ti taj koji je zeznuo stvar.

Sa jedne strane osećam odgovornost prema kompaniji koja je prema nama bila fenomenalna u svakom smilu. Zatim osećam odgovornost prema našem timu, jer su me sledili sve ove godine, niko od njih nije došao da radi zato što je mislio da će da uštedi pare od plate. Vidim da idemo ka nekom boljem i većem cilju i hoću da svi ljudi koji su nam se pridružili u poslednjih pet, šest godina vide da je ovo bio pravi put.

To je nešto što sa jedne strane stvara odgovornost, a sa druge strane je nešto što mi daje veliko zadovoljstvo. To je sada jedan veliki startap u kom imamo priliku da reinventujemo sve što su oni u poslednjih pet, šest godina radili.

Na našoj sceni je malo poznat koncept akvizicija, zato što ih i nema mnogo, a malo je poznat i način na koji se formira valuacija firme. Kako to funkcioniše i kako ste vi razmišljali o tome?

Stvari su generalno mnogo drugačije od onoga što ljudi misle da ta akvizicija jeste. Prvo, to je jedan veoma dug proces. On počinje mnogo pre nego što vas neko čak i kontaktira. Ono što sam naučio od našeg advokata i savetnika, jeste da se dobre kompanije ne prodaju već bivaju kupljene. (’’Good companies are bought not sold“.) Ta ista stvar važi i za dizanje finansiranja.

U toj situaciji želite da dođete do dobre valuacije i exita koji nije acqui-hire, što znači da je neko kupio 20 inženjera, otpustio je sales i accounting, pa će da pokupi ljude i nikom ne mora da se obaveže da će ostati duže od godinu dana. Ima i druge varijante kada firma pukne i ostane bez novca i niko je neće.

Da bi upao u ovih, koliko god da je, odsto pozitivnog ishoda, to je vrlo komplikovano. Prvo moraš da imaš ubeđenje da je alternativa da nastaviš sam realna. Ako nema tog ubeđenja nikad ništa nećeš postići. Mora neko da više želi tebe da kupi nego što ti hoćeš da prodaš. To se pokazuje u svemu što radiš — kako pričaš, šta govoriš, kakve biznis poteze vučeš, koliko agresivno nastavljaš da ulažeš u svoj biznis. Gubitak kredibilnosti na jedan milisekund je fatalan za transakciju.

Kakav nastup treba imati prema potencijalnim kupcima? Kako je to izgledalo u vašem slučaju?

Vrlo je važno da imamo svoj plan šta ćemo sami, a onda se to uklapa u neke strateške planove potencijalnog kupca. Kad se prvi put susretneš sa njima niti pominješ saradnju, niti akviziciju, jer je potrebno upoznati se — šta ti radiš, šta ja radim i šta si pre toga radio.

Ja sam se prvi put sa Diražom video u septembru 2017. godine. U početku to ide sporo, dok se ideja formira i u njihovoj i u tvojoj glavi. Posle dva sata ti zaboraviš na to, jer život ide dalje. Onda za mesec dana imate novi sastanak, pa za par nedelja ponovo. Sve se to ubrzalo oko januara, a mi smo u međuvremenu imali nekoliko drugih kompanija koje su krenule da malo bliže ispituju tu mogućnost akvizicije. To je onda idealna situacija za tebe kao kompaniju. Imaš nekoliko ljudi koji se interesuju i svima je jasno da tu stvarno nešto postoji, a tvoja defaultna putanja je da ostaneš samostalan.

Imate dosta ambiciozan plan da zapolite 1.000 ljudi u razvojnom centru u Srbiji, što iz naše perspektive deluje dosta izazovno, s obzirom na to da se borba za tech talenat u Srbiji zahuktava i da programera nema dovoljno ni za kompanije koje su trenutno ovde. Kakav će biti vaš pristup tom problemu?

Ono što smo mi pomenuli je da u regionu postoji kompanija VMware koja je u našem domenu i koja je vredna 60 milijardi dolara. Oni su počeli 2007. u Sofiji i zapošljavaju 1.000 ljudi. Mi smo rekli da bismo voleli da tako nešto napravimo i u Srbiji. Naravno, među tih 1.000 ljudi ima mnogo više od samih programera. Na jednog programera dođe gomila ljudi koji rade i QA testiranje, Support, koji rade prodaju, pa marketing i HR. Na jednog programera dođe troje, četvoro ili petoro ljudi.

Dakle, nismo mi rekli da ćemo zaposliti 1.000 ljudi, nego da bismo hteli da budemo jedan od glavnih igrača ovde na sličan način kao što je VMware definisao bugarsku IT scenu.

Ne mislimo da samo jedini i imamo strašno poštovanje za sve ono što drugi ljudi rade, a sa druge strane imamo priliku i dužnost da postavimo standard. To sigurno nije mogao Frame kao manja firma, a mnogo veću mogućnost da uspe ima Nutanix kao firma koja je značajno veća.

Sa druge strane, to nije igra nultog zbira. Što je više uspešnih ljudi i kompanija ovde to se stvara veća potreba za novim ljudima koji onda dolaze kroz školski sistem ili sa strane, a što da ne i kao povratnici iz inostranstva. Svako ko na stvari gleda romantično i misli da je na drugoj strani uvek bolje i da je trava mnogo zelenija, nije u pravu. Ja sam u Americi 20 godina i znam da i tamo ima ljudi koji razmišljaju da se vrate.

Ja se nadam da će ovo biti korak koji će dovesti do toga da ovaj prostor bude prepoznat kao nešto stvarno važno i da ćemo zahvaljujući tome moći da dovodimo i ljude sa strane. Zašto ne bi neki ljudi iz Praga, Berlina i Amsterdama mogli da dođu da rade za Nutanix iz Beograda?

Kakva će biti tvoja pozicija u Nutanixu? Kakvi su tvoji profesionalni planovi za narednih nekoliko godina i koliko planiraš da ostaneš aktivan deo te priče?

Za sada nemam nikakve planove da ne budem aktivan. Trenutno mi je, kao i sa Frame-om ranije, jedini cilj da to na najbolji način nastavi da se razvija i raste. Nisam mogao da zamislim da ću u nekoj firmi koja nas kupi biti prihvaćen na ovaj način. Sa druge strane, ne bih da budem neskroman, ali mislim da sam lično to zaslužio i da su oni to prepoznali. Nisam mogao da zamislim bolje mesto na koje ću da uđem, da mi top ljudi na leadership nivou daju resurse i da očekuju od mene da im pomognem.

Imam nekoliko odgovornosti. Jedna od njih je da sam generalni menadžer za Frame biznis. Mi to vodimo kao startap, dakle CEO Frame-a i GM Frame-a u okviru Nutanixa je identična stvar. Nismo promenili reporting strukturu. Imamo svoj budžet, imamo svoj PNL, sami donosimo odluke o zapošljavanju i sve ostalo. Ništa se tu nije promenilo. Imamo svoje targete za to kakav biznis treba da bude ove godine, sledeće godine, itd. Imamo ogromnu slobodu.

Druga stvar je šta ćemo da radimo sa Beogradom i Srbijom kao lokacijom za Nutanix, što će uključivati mnogo više stvari nego što je sam Frame, znači druge stvari kojima se Nutanix bavi.

Treća stvar je kako mogu da im pomognem sa te liderske, izvršne pozicije da formulišu njihovu strategiju za sledećih pet godina Nutanixa, što opet nema mnogo veze sa Frame-om, ni sa Beogradom i Srbijom kao lokacijom, nego ima veze sa time da imaju još jednog executive-a u timu koji može time da se bavi. Ne mogu da zamislim šta bi mi u ovom trenutku bilo interesantnije da radim.

Vaš CTO je pomenuo nešto što mi je bilo interesantno, da Nutanix želi da postane novi AWS. Možeš li da kažeš nešto više o tome? U kom smislu bi ovo što Nutanix radi moglo da se uporedi sa AWS-om?

AWS je napravio jednu nenormalnu inovaciju i očigldeno narastao mnogo kao neko ko drugim ljudima izdaje computing. Taj model podrazumeva da su svi asseti, svi data centri i sve ostalo, u vlasništvu Amazona. Korisnik tako dobija odličan proizvod na vrhu, ali nema kontrolu nad nekim donjim delom svega toga. Kada pogledate kompletnu IT industriju, ona se meri stotinama i stotinama milijarda dolara, a AWS je na nekom nivou od 25 milijardi dolara godišnje što je ogroman i neverovatan uspeh, ali je u perspektivi to nekoliko procenta svetske IT industrije.

Microsoft i Google isto imaju svoj cloud, ali ne postoji nešto što je ,,one size fits all“ tj. jedan proizvod koji je za sve dobar. Da to pojasnim na jednostavnijem primeru – u Americi imam auto, kada sam u Srbiji vozim se taksijem, a kada sam negde u Evropi na nedelju dana, onda iznajmljujem auto. To su neka tri moda, a svaki ima neko svoje mesto i ne znači da ću uvek da se vozim taksijem, da ću uvek da kupim kola gde god stignem.

Slična je stvar i sa computingom. U nekom bližem periodu ima smisla da neku stvar kupim hardware, a za neke stvari ima smisla da ih radim u cloudu. Nutanix ima šansu da bude jedina kompanija koja igra na obe strane i tu mi možemo sa njima da se takmičimo, zato što oni za sada imaju striktnu strategiju da funkcionišu kao cloud.

Nutanix je počeo u data centru i sad ima isti set alata, tako da ti možeš kao jedan standardni interfejs da radiš i sa resursima koji su u lokalu i sa resursima koji su u cloudu. Na taj način ti možeš da budeš najbolji na svetu u nekom hibridnom modu enterprise computinga. Ogromno je tržište i to je naša najveća šansa.

Pomenuo si danas, a čula sam to i u saopštenjima Vlade Srbije i na vašem događaju, da je Nutanix najbrže rastuća softverska kompanija do sada, što je meni bio prilično iznenađujući podatak. Zanima me na koji način funkcioniše ta računica?

Microsoftu je trebalo 18 godina da dođe do nivoa prodaje koji Nutanix ima za manje od devet godina. Salesforce-u je da dođe do svojih prvih milijardu dolara trebalo 10 godina, a idemo brže od onoga kako se sada VMware kreće. U tom smislu kompanija već sada ima jednu skalu od više od 4.200 ljudi i više od milijardu i po dolara prometa godišnje i i dalje raste 50 ili 60 odsto svake godine. Tih 1.5 je onda 2.2 i onda 3 milijarde dolara. To je strašno veliki rast. VMware je rastao po 10, 20 odsto, a kompanije poput Citricsa imaju rast u jednocifrenim brojevima.

U tom smislu je za nas to fascinantna prilika da imamo kompaniju koja ima skalu i globalni domet, a istovremeno raste vrlo brzo i treba da veoma brzo dodaje proizvode, servise i ljude. Moj tim i ja smo to videli kao priliku da se priključimo raketi koja je već brza i koja će i nas ubrzati. Ja bih Frame tu video za tri, četiri godine od sad, da smo podigli još 200 miliona dolara i nastavili da sami rastemo, naravno uz mnogo dobre egzekucije i sreće i bez velikih lomova na svetskom nivou, poput recesija. Sada imamo pristup resursima i posvećenost tome što treba da radimo.

Kada u Srbiju dođe neka firma i ima sastanak sa najvišim predstavnicima izvršne vlasti, a onda se u saopštenjima pominju hiljade radnika, to se često ovde tumači kao mogući korak u pravcu ka podsticajima za zapošljavanje. Da li ste vi ovde svakako ili vam je za to potreban neki podsticaj od države?

Ni u prošloj firmi MotionDSP, ni sada nismo dobili nijedan dinar, dolar ili evro subvencija, što mislim da je prirodno. IT-u više nego dobro ide. Ima nekih prilika kada moraš da guraš kamen uz brdo, a ima prilika kada se kamen sam kotrlja na dole. IT u Srbiji je na ovoj drugoj strani i stvari idu dobro nekako očigledno same od sebe.

Prema tome mi Srbiju ne vidimo kao mesto na koje ćemo da dođemo zbog subvencija. Ne vidimo je ni kao tržište, mislim daj Bože da sve to zaživi kod nas, ali malo smo mi tržište spram svetskih dimenzija. Prema tome vidimo ga kao super osnovu RND, pa da se na sve to doda sve ostalo što radimo.

Moje duboko ubeđenje je da subvencije nisu pravične i da postoje mnogo bolje opcije i načini da se stimuliše bilo koja grana industrije. Zašto bi neko birao ko je pobednik, a ko gubitnik u celoj toj igri. Mislim da je najpravednije da se napravi nešto što će za sve biti jednako, tako što će da se reformiše poreski sistem i da se ostavi mogućnost tržištu da samo odredi ko je dobar, a ko ne.

Ako država kaže da je IT ključna stvar za nas, onda mora i da se fokusira na IT tako što će učiniti sve — da su škole dobre, da je poreski sistem dobar, da su investitori sigurni u to šta će da se desi. Ima milion načina na koje ta industrija može da se podstakne, a da to bude pravično i efikasno.

17.10.2018.

Lekcije koje sam naučila o uspehu i neuspehu startupova

Za sve one koji će uskoro diplomirati i planiraju da osnuju kompaniju ili pokrenu startup imamo priču koju želimo da podelimo sa vama.

Ovo je priča o Jodi Goldstein, preduzetnice koja je uprkos propalom projektu i prokockanih 100 miliona dolara, pronašla svoj put – ne odustajući.

Ubrzo nakon diplomiranja pridružila sam se vođstvu tima rane društvene mreže Planet All. Za manje od dve godine pridružilo nam se više od milion ljudi. Tada nam je došao Amazon s ponudom od više od 100 miliona dolara i mi smo odlučili da prodamo kompaniju.

I dok to naizgled izgleda kao klasična priča o uspehu, za mene je to bio jedan od najvećih poraza. Amazon je odlučio da ugasi kompaniju ubrzo nakon što je kupio. Biznis na kojem smo naporno radili da zaživi sada više nije postojao.

Taj kratki period u mom životu naučio me je neke bitne lekcije o uspehu i porazu – one koje bih volela da sam naučila kada sam diplomirala, a ne na teži način.

Izgledi za uspeh ti se smanjuju ako nemaš solidnu strategiju zarađivanja

Osnivači koji razmišljaju o zaradi obično misle ovako: prvo moramo da se fokusiramo na to da puno ljudi koristi naš proizvod ili uslugu. Kada dobijemo kritičnu masu, počećemo brinuti o zaradi. Novac nije ključan za uspeh startupa, ali svakom biznisu je potreban novac da bi preživeo. Mnogi startupovi odlažu izgradnju strategije monetizacije.

To je riskantno iz nekoliko razloga. Prvo, ako ne razmišljaš o tome kako ćeš finansirati svoj biznis lako možeš završiti bez sredstava za vođenje kompanije pre nego što biznis uopšte krene. Drugi razlog, o kojem se mnogo manje priča, jeste taj da te to može dovesti do toga da moraš prodati kompaniju mnogo pre nego što si to bio voljan da učiniš.

Zato, krenite da razmišljate o planu zarade što pre.

Definišite šta je za vas uspeh

Preduzetnici često mere uspeh startupa kroz dva pristupa: po veličini podignutog preduzetničkog kapitala i po veličini izlaznog kapitala. Rano u svojoj karijeri i ja sam delila mišljenje da su ta finansijska merila jedino bitna. Zato kada nam je Amazon pristupio s ponudom od devet cifara gledala sam na to kao na uspeh.

S vremenom sam shvatila da novac ima malo zajedničkog s uspehom. Istina, svima nam je novac neophodan da bismo živeli, ali povoljan finansijski ishod ne budi uvek osećaj uspeha. U svom slučaju otkrila sam da osećaj uspeha usko vezujem uz to kako moji poduhvati utiču na ljude. Zato bi trebalo razmisliti o ovim stvarima pre nego što se otisnemo u poslovne poduhvate.

Trebalo bi da budete strastveni oko onoga što radite

Jednostavno rečeno, nemojte graditi biznis ili priključiti se startupu, ukoliko niste strastveni u vezi njega. Pokretanje i vođenje biznisa iziskuje od vas veliku posvećenost i često poslednje atome snage. Ako zaista ne volite to što radite, nijedan iznos novca neće u vama probuditi osećaj uspeha. Ali, čak i ako biznis oko kojeg ste bili strastveni na kraju propadne, verovatno ćete i dalje na njega gledati kao na uspeh. Mada ćete biti razočarani, dugoročno ćete osećati zadovoljstvo što ste uopšte imali priliku da pokušate.

08.10.2018.

Refdash, domaći startap sa sedištem u San Francisku i timom u Beogradu, postao je deo Facebooka

Refdash, domaći startap sa sedištem u San Francisku i timom u Beogradu, postao je deo Facebooka, objavio je Techcrunch.

Detalji u vezi sa dogovorom još uvek nisu poznati, ali očekuje se da će se ekipa Refdasha pridružiti Facebook Jobs platformi. Više o njihovom daljem radu možete pročitati i u zvaničnom saopštenju koje je nakon toga objavio domaći startap.

Nikola Otašević, jedan od osnivača Refdasha, je pre nekoliko meseci održao predavanje u Beogradu gde je pričao o svom karijernom putu i tome zašto je odlučio da napusti Google i pokrene svoj startap, kada je beogradska publika imala priliku da se bliže upozna sa mislijom i radom Refdasha.

Nakon što je napustio posao u Google-u, Nikola je pre dve godine sa svojim bivšim kolegom pokrenuo Refdash sa misijom da uz pomoć mašinskog učenja proces zapošljavanja (za početak u tehnološkim kompanijama) učine efikasnijim i transparentnijim.

Ono što je interesantno jeste da su Nikola i njegov suosnivač, Endru Kerni, u Google-u završili na sličan način kao što su sada došli u Facebook. Startap za koji su tada radili je bio otkupljen od strane Google-a i nastavili su da rade za tech giganta tokom naredne tri godine.

Refdash su pokrenuli pre dve godine jer su delili slične poglede na proces zapošljavanja u tehnološkim kompanijama i zajedničku ideju o tome na koji način bi ga trebalo promeniti.

Problem koji su uvideli i želeli da reše imali su i poslodavci, ali i oni koji traže posao.

S jedne strane, traženje posla je proces u velikoj meri vođen slučajnostima, preporukama i srećnim okolnostima.

S druge strane, poslodavci se u procesu zapošljavanja često oslanjaju na subjektivne i površne informacije i ne umeju dobro da procene veštine ljudi koje intervjuišu.

Refdash je ovaj problem rešavao kreiranjem machine learning modela koji bi na osnovu javno dostupnih informacija o kandidatima napravio procenu njihovih realnih veština. U tu svrhu su uradili više od 5.000 tehničkih i drugih intervjua sa softverskim inženjerima, nakon čega su napravili model koji utvrđuje korelaciju između njihovih realnih veština i javno dostupnih informacija sa njihovih Linkedin profila, Twitter feedova, profila na Quori, i ostalih kanala.

Svrha modela je da samo na osnovu nečijeg online footprinta predvidi na koji način bi taj kandidat performirao na testovima i da kreira neku vrstu dubinske analize koja bi skratila proces zapošljavanja i učinila ga preciznijim.

Pridruživanje Refdasha pomoći će Facebooku da svoju platformu za poslove koju su najavili prošle godine, prilagode tehničkim pozicijama poput softverskih inženjera i diverzifikuju ponudu pozicija koje će se izlistavati na njihovom sajtu. Svojom platformom za poslove, Facebook želi da konkuriše Linkedinu, a kako navodi Techcrunch, očekuje se da će akvizicijom Refdasha uspeti da ugrabi dodatni deo prihoda najveće platforme za poslove.

Prikazano 5 vesti od 36 — Strana 3